Preko Triglava na Prokletije
“Još nisam bija na Triglavu, kad bi me neko nekad odvea.” Od te želje je došla ideja i skupio se popriličan broj ljudi koji nisu bili na Triglavu, a neki bi ponovno, pa se vesela skupina (nas 20) spremala na taj veličanstveni, a opet “lako” dostupan vrh. Neki su prije otpali zbog Thompsona (opravdano), neki iz svojih razloga, a nažalost par dana prije puta vremenska prognoza nam je pokvarila planove pa smo morali odustat od Slovenije, a pošto je već pisan godišnji trebalo je iskoristit par dana slobodno. Izbor je pao na Prokletije (godinama tiha patnja i želja jer nikako se zvijezde nisu poklopile da odemo) točnije na vrh Maja Jezerce.
Od 15 planiranih na Triglav na kraju je otišlo nas 6 (udružili su snage Kozjak, Malačka i Zolj) + Duje koji se priključio zbog promjene lokacije. Odmah po dolasku u Gusinje između Maja Bojes i Maja Rosit ukazuje se naš sutrašnji cilj, Maja Jezerce. Izgleda tako moćno i nedostupno. Ujutro u 6 sati polazak terencem do Karaule Zastan i polazak. Nakon 200 – 300 metara zagrijavanja staza vodi strmo i ukazuje da će put bit sve samo ne lagan. Dolazimo do Doline jezera, kratka pauza i doručak dok je staza malo polegnuta. Zašto je neko ovako lipo mjesto nazva Prokletije? Pa ovo je raj na zemlji! 
Nakon prolaska jezera staza nastavlja po razbacanom kamenjaru, pojavljuju se prvi ostaci snijega pa malo po kamenju, malo po snijegu i siparu i idemo dalje. Sad tek shvaćamo ime Prokletije. Nikakvih životinja, ma ni trave da ne govorim nekakvog stabla više nema do vrha, samo kamen. Donekle položenom stazom, uz par kraćih uspona, dolazimo na prijevoj Ćafa. Odmor i pogled na strmi okomit put do vrha uz malo više bilih fleka od snijega. Put je sve samo nije put. S kamena na kamen pa preko snijega dolazimo do kuloara ispod vrha i slijedi prvi izazov. Neko po siparu, neko po snigu, prošli smo kritičnu dionicu i ostavili vodičko uže da nam pomogne u silasku. Ubrzo dolazimo na vrh, a pogled je kao u Alpama. Duuuga pauza i uživanje na vrhu, slikanje pa povratak nazad. Snježni kuloar smo uspješno prošli (dvi, tri ogrebotine i jedno istegnuto rame nisu pokvarili sveukupni dojam).
Na povratku opet stajemo u Dolini jezera i još malo se divimo ljepoti Prokletija. Nastavljamo dalje prema Zastanu gdje nas Dževad čeka s vozilom i pićem okrepe. Pada mrak, a Prokletije spuštaju zavjesu na svoju ljepotu. Povratak u hotel, večera i nekako zadovoljno opuštanje pred san. Ujutro polazak uz planove da se dogodine opet vratimo, zasad na neki drugi vrh.
Autor: Ivan Barišić
