Od Bijele do Bijele, negdje san to vidija, pročita, možda i sanja, ne znan više, ali stalno mi se po glavi motala ideja proć Prenj od Mostarske do Konjičke bijele. Naravno, ideja je da put ide priko Lupoglava, spušta se u Tisovicu, dolazi do Vrutka, a kad smo već blizu Zelene glave šteta se ne popet na nju, a onda priko Jezerca spustit u dolinu.
Prvu ideju da to odradimo sredinom četvrtog miseca, za ispraćaj Maše na sezonu, je propao zbog još uvik velike količine sniga i zatrpanih vrhova. Nedugo nakon toga u ugodnim razgovorima s članovima društva krenula je priča koliko je moguće odradit taj izlet u 1 dan, pošto je staza puno duga (30 km) i ima jako puno visinske (po locusu 3000 m), a pala je i oklada. Imamo 16 sati za proć dionicu. Janje je u igri.
Sljedećih misec dana, Ana i ja tražimo datum i naivce da nam se pridruže, ali to ne ide baš po planu. Ipak, početkom sedmog miseca su se “poklopile zvijezde” i pala je odluka. Ide se 6.7. i plaćenik Duje ide s nama (25 % subvencija za PS5). U međuvremenu smo saznali da je izvorna ideja Mosorov izlet samo što oni ne idu na Zelenu glavu.
Nakon noćenja u Drežnici u 5:05 h smo na startu. Zaključana rampa i klizište koje je zatrpalo kanjon nam daju dodatna 2 km, a nismo ni krenuli. Uspon ide kroz šumu, a sunce smo ugledali tek malo prije skloništa na Barnom dolu. Kratka pauza, a onda moooooore koprive i nije baš ugodna kombinacija za kratke gaće. Prolaskom grobova poginulih alpinista javlja se prva kriza (samo kod mene), sitin se Bebeka i pisme “šta je meni ovo trebalo”, gubimo okladu. Ipak uz par kratkih pauza nekako uspijevamo doći do raskršća ispod Lupoglava, i za 15 minuta eto nas na vrhu. Konačno. Prolazno vrime 6 sati i 5 minuti, još smo u igri.
Kratka pauza, uživanje u pogledu, prvo pivo i nastavljamo dalje. Spuštamo se prema Tisovici, nadopuna vode na izvoru Zakantar i pauza na Vrutku. Nedugo nakon toga nova kriza. Opet se motaju misli da nećemo uspit. Stižemo na raskršće prema Jezercu i tu se odvaja Duje dok Ana i ja nastavljamo na Zelenu glavu. Dok prolazimo s istočne strane Otiša vraćaju se slike iz proljetnog uspona i sjećanje na to izvlači dodatnu energiju. Nastavljam uz ritam stani-kreni, a Ana je požurila i popela Otiš. Našli smo se na sedlu i skupa došli na Zelenu glavu. Pogled nestvaran, drugo pivo, slikanje, a zatim spust na Jezerce. Dočeka nas je Duje koji je ohladija treću pivu, naaaajkraća pauza i “trk” na rampu u Konjičkoj bijeloj. Stižemoooooo i prije roka, janjčić zarađen.
U nedilju povratak, izvršenje oklade, druženje uz večeru i planiranje novih izazova. Hvala svima koji su zadnja dva miseca sudjelovali u ovoj priči (posebno ekipa s Komova), bilo da su sumnjali ili virovali u moje sposobnosti (mada iskreno virujen da su svi želili da uspijemo).
Posebno hvala Ani i Duji na sudjelovanju u pothvatu. Na kraju, Duje, nisi mi jasan. Nakon 7 miseci mirovanja i igranja igrica odradiš “Mosorov” izlet od 30 km i 2500 visinske. Naklon do poda.
Napisao: Ivan Barišić
