Pag. Jel moguće da u tri slova stane toliko sriće? Nije mi prvi odlazak na Life on Mars, al mu se rado ponovno vraćam, ovaj put s opremom za feratu.
Čeka nas lipa kilometraža na “Marsu”, upiči li sunce bit će veselo, al Luku na neku foru prati srića i vrime ga pomazi tako da smo mogli guštat u svakom koraku staze. Kamen i more, nekom može zvučat dosadno, a ja ne znam na koju stranu prije gledat. Te morem oblikovane, zavučene, netaknute plaže di još uvik možeš pronaći školjkice, a s druge strane kamene gromade i brda kojima se diviš kako moćno izgledaju i koliko si malen pored njih.
Korak po korak stižemo i do ferate, petljamo se u opremu, kacigu na glavu i osmijeh na lice. Braco nas provjerava šta smo zapetljali i daje zeleno svitlo za polazak. Lipo je on nama objasnia tehniku, e sad teorija nam je bila dobra, a praksa privremeno omogućila koju modricu. Svejedno niko od nas nije požalia prolazak priko ferate, dapače možda smo i previše guštali se ljuljat na gurtni (nema na čemu Braco, omogućili smo ti nikad duže trajanje ferate na Pagu). Na veliku žalost svih prisutnih, niko se nije neplanirano okupa.
U hostelu nam je gastro sekcija spremila bogovske gradele, sile su nam na kraju dana tako dobro da su postavile visoku ljestvicu za buduće izlete.
Sutradan nam se sunce pokazalo u punom sjaju dok smo prolazili najstarijim maslinikom u Lunu di smo uz našeg vodiča mogli saznat zanimljive informacije, a subjektivno mislim da je i njemu bilo zabavno s našim pitanjima. Nakon maslinika smo logično produžili do Gligore jer otić na Pag, a ne posjetiti najpoznatiji pogon za proizvodnju sira je nedopustivo. Za kraj smo guštali u degustaciji njihovih proizvoda i samo su nam potvrdili zašto su najbolji.
Znate kad ste s dobrom ekipom pa vam je žao krenut doma? Tako smo i mi odlučili produžit na plažu jer lito ide mala, a šteta da kupaći ostane u ruksaku kad se stignemo i okupat za kraj.
Ne volim izreku da se prvi mačići u vodu bacaju, pa ako je ovo prvi službeni Lukin izlet onda Kozjak može bit jako zadovoljan kakvog vodiča su dobili, bravo Luka.
Autor: Tea
