U noćnim satima sa subote na nedilju naša se ekipa uputila u Kurtegića dolac.
Krenuli smo iza ponoći tako da smo praktički ušli u novi dan. Vožnja do granice je prošla u raspravama ko će prvi zaspat, putnici ili vozač al nije se naš Luka tako lako da. Odma nakon graničnog prijelaza ušli smo na makadamski put, dosta obrasta travom i šikarom, koja nam je svima pomalo ulijevala strah u kosti, a nekima su se i počele priviđat oči koje svitle iz mraka. Al nismo se dali omest.
Lagana šetnjica, lagani uspon koji praktički ne možeš ni doživit jer si zapanjen prizorima oko sebe, šumom, stablima, zanimljivim detaljima koje će Vam Luka zasigurno ponovno tit pokazat.
Nakon sat i nešto sitno, stigli smo pred sklonište Ede Retelja. Malo prije očekivanog vrimena, pa je u opciju upa i spavanac. Doduše nisu svi bili za to, od općeg uzbuđenja dočeka Sunca, pa ta jedna (ja) nije to dozvolila ni drugima. Malo spize, dojmova i koji minut hrkanja i prid svitanje smo krenili do Vilinskih stina, oko pola sata hoda. Točno pred najlipši izlazak bili smo na poziciji. Svaki sekund otkrivanja Sunca iza predivne Svilaje, oborio nas je s nogu. Tek po povratku shvatili smo koliko je staza zaista posebna. Mnoštvo raznolikog bilja, jestivog (bar mislimo) voća, ali nažalost ne i tih “sa svitlećin očima”. Cila je tura uistinu predivan hod kroz šume, proplanke i dolce uz koje sve tako brzo prolazi. Na kraju je pao dogovor da ćemo se defitivno ponovno skupit jedne subote posli izlaska i podravit Sunce na najlipšem mistu.
Autor :Josipa
