Predzadnji izlet škole nam je ujedno i prvi dvodnevni izlet. Okupili smo se skoro u dogovoreno vrime i krenuli veselo u Podzemni grad Paklenice. Svašta poučno smo tamo vidili, zaigrali poneki kviz, provjerili koliko (ne)znamo čvorove, a neki su napravili i vježbu penjanja. Zadržali bi se mi i duže, ali triba i prošetat do Manite peći i stići na dogovorenu turu.
Sunce prži, bablje lito traje iako je jesen već krenula bojati lišće. Paklenica je predivna u svako godišnje doba, a na koju god stranu pogledaš vidiš penjače i diviš se kako moćno izgledaju na impresivnim stijenama.
Svakim korakom čuješ komentare kako ruksaci postaju sve teži, ali taman kad pomisliš da više ne možeš, čuješ nekog vodiča da kaže (ili možda laže) kako je još malo do cilja. I šta ćeš, nema ti druge nego virovat da je ta Manita stvarno iza tog idućeg zavoja.
Iako smo krenuli s kašnjenjem, nadoknadili smo to vrime dobrim tempom pa smo stigli razgledati špilju. Svakakvih zanimljivih oblika ona skriva u svojim dvoranama, a dobro nam je došlo i malo se sakriti od sunca i uživati na nižim temperaturama.
Nastavili smo dalje prema našem smještaju, ali prva stanica nam je ipak bila Lugarnica di smo se okrijepili pa smo lakšim korakom nastavili do PD Paklenica. E tu smo već i nazdravili jer smo svega par minuta udaljeni od našeg smještaja kod Marija jedinstvenih Ramića dvora.
Srdačan doček kod Marija, ića i pića nije nedostajalo i druženje je potrajalo do dugo u noć. Na ruku nam je išlo i pomicanje sata pa smo se stigli i naspavat za sutrašnju turu.
A čekala nas je prava poslastica, Anića kuk. Ujutro su školarci bili spremni i prije dogovorenog vrimena. Pozdravili smo se s domaćinima, još jednom bacili oko na predivan pogled iz našeg smještaja i krenuli u nove izazove.
Danas je ruksak već nekako lakši ili su leđa dodatno ojačala. Noge same šetaju, staza je predivna, glava odmara i uživa, signala nema i baš ništa ne fali. Dobro osim malo izazova. Taman kad su se svi ušuškali u lakoću staze, stigli smo u podnožje di ostavljamo stvari i krećemo s ozbiljnim usponom na Anića kuk.
Radile su ruke i noge, kolege planinari koje smo sreli na stazi su nas prozvali divokoze, a mi smo samo guštali. Na vrhu smo upijali pogled na sve strane oko sebe i divili se u kojem komadiću raja se nalazimo. Posebno me veseli da su se svi uspješno popeli i spustili.
Za kraj smo se okupili i nazdravili još jednom uspješnom izletu s novim planovima za idući, završni izlet.
